Postoji jedan pogled na istoriju devedesetih koji se provlači između nacionalizama i, po mom mišljenju, samo naizgled predstavlja pravu alternativu nacionalističkim viđenjima istorije raspada Jugoslavije. Po ovom načinu mišljenja za ratove i raspad Jugoslavije kriv je etnocentrizam koji je pokrenula Srbija. Dok su svi ostali bili zadovoljni granicama republika Jugoslavije, jedino je Srbija insistirala na tome da se one menjaju i da granice odgovaraju etničkom sastavu. Taj cilj krio se u paroli “Svi Srbi u jednoj državi”. Ova težnja srpske strane pokvarila je miran raspad Jugoslavije na 6, 7 ili 8 građanskih državica, koje bi po unutrašnjem ustrojstvu bile iste kao Jugoslavija, i same multietničke države u kojima nije bitno koja je nacija većinska. To bi bile građanske države u kojima bi svi građani bili jednaki i ne bi postojala politička razlika među različitim nacijama-etnosima. Ambicioznija teorija kaže da raspada Jugoslavije ne bi ni bilo da nije bilo ove etnocentričke intervencije iz Srbije i da bi Jugoslavija možda nastavila da postoji. U tom smislu “srpski nacionalizam” rasturio je i Jugoslaviju.
Ova verzija istorije i danas je uticajna, što se može videti po tome što se istorija nakon rata odvija u pravcu kažnjavanja krivaca za raspad i vraćanja stvari u navodno idealno stanje – šest, sada već sedam ili čak osam građanskih republika koje, budući da su suprotnost srskom nacionalizmu, predstavljaju i efikasan način da se neutrališe glavni izvor nestabilnost i kazni (lustrira) glavni remetilački faktor.
Sigurno da postoji puno činjenica koje se mogu navesti u prilog ovom viđenju istorije, međutim, ipak mislim da to viđenje nije dobar prikaz stvarnosti. Njegov koren je u ideologiji, dakle u nekom bazičnom izboru, o kome se retko razmišlja o čemu svedoči i činjenica da ove predstave manje ili više uspešno odolevaju protoku vremena. Pokušaćemo da otkrijemo šta je sporno u ovoj slici.
Po mom mišljenju treba poći od osnovne promene koja se desila paralelno sa ratovima devedesetih, a to je prelazak od socijalizma ka demokratiji. Dobra ilustracija te razlike može biti jedna opaska iz Titovog govora na Kosovu (mislim istog koji ometa pas koji laje) gde on savetuje Srbe i Albance kako da rešavaju svoje probleme i kaže: “U socijalizmu ne postoje većina i manjina, nije bitno koja je nacija većinska a koja manjinska” (parafraza). Tito tu upućuje funkcionere na Kosovu da razmišljaju u duhu konsenzusa i socijalizma. Međutim, ovaj sistem će u narednim decenijama biti zamenjen demokratijom, a to je sistem u kome se odlučuje većinom. To nije sasvim jednostavno: osnovni principi sistema moraju biti usaglašeni, ali u krajnjoj liniji to više nije sistem u kome odlučuje avangarda trudeći se da poštuje socijalističke principe.
To znači da će od sada većina imati ključnu ulogu i to je taj momenat koji menja sve. Princip većine u istoriju nije ubacio srpski nacionalizam već demokratija. A demokratija funkcioniše samo u određenom okviru u kojem je zaista bitno ko ima većinu. Neposredna posledica ovog novog principa bilo je dovođenje Jugoslavije u pitanje.
Pre nego što pređemo na to, jedno objašnjenje. Iako je jasno da u demokratiji vlada narod, što ima svoje vrline i mane, ali je danas nezaobilazno, to da se u demokratiji odlučuje većinom nije jednako nesporan princip. Jer, zašto bi u okviru jedne zajednice nekakva većina imala pravo da odlučuje o manjini? Ne postoje racionalni razlozi zašto bi to bilo tako. Zbog toga okvir u kome funkcioniše demokratija mora biti takav da su svi pristali na taj okvir (da o samom okviru nije odlučeno većinom), a takođe, u zajednici ne sme postojati trajna manjina, dakle, grupa za koju se sa izvesnošću može reći da nikad neće biti na vlasti. Ako u demokratiji postoji trajna manjina – ona će težiti da izađe iz te zajednice rukovođena težnjom za autonomijom.
To znači da će svaka trajna ili potencijalno trajna manjina težiti da okvir demokratije postavi tako da ona bude u njemu većina i da tako osvoji autonomiju. U našem slučaju, raspad Jugoslavije prvenstveno je bio posledica ove logike. Građani Hrvatske ili Slovenije mogli su pretpostaviti da bi u velikoj demokratskoj Jugoslaviji bili manjina i da od njih ne bi zavisilo da li su u poziciji da odlučuju o sebi. To je najpre rešeno federalnim uređenjem Jugoslavije, ali je novi kapitalistčko-neoliberalni nacionalistički sistem koji se pomaljao tražio i veći stepen autonomije – samostalnu državu. Toj težnji se nema šta prigovoriti – ona je direktna posledica demokratije kao sistema i nije nimalo sporna. Ovo govorim zbog toga što se i danas ponekad oseća potreba da se navodna krivica za odvajanje iz Jugoslavije prebaci na drugoga, na srpski nacionalizam, dok bi jednostavnije bilo uočiti da tu nikakve krivice nema. To je prirodna, mada ne i obavezna, posledica demokratije.
Dakle, odvajanje svih republika bivše Jugoslavije, pa i, najpre bojkot institucija Albanaca na Kosovu, a kasnije i njihov zahtev za nezavisnošću, prvenstveno su rezultat želje da se ne bude trajna manjina u demokratiji.
Međutim, još nismo odgovorili na pitanje zašto je onda nastao rat? Problem sa manjinom i većinom je u tome što u okviru svake teritorije, pa i novih država na prostoru bivše Jugoslavije, postoji i manjina i većina. U našoj autoritarnoj kulturi pristanak manjine na nove okvire demokratije nije se tražio putem razgovora i konsenzusa, nego nametanjem, poznatim “preglasavanjem”.
Tako je najpre Srbija nametnula smanjenje stepena autonomije Kosovu, na šta je značajan broj Albanaca reagovao bojkotom i radikalizacijom. Na referendumima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, srpska manjina je takođe stavljena pred svršen čin koji je izglasala većina. Ovo su naravno bili potrebni uslovi za sukob.
I tu dolazimo do odgovornosti za rat. Pošto je rat pogrešan u svakom smislu, svi koji su ga pripremali i izvodili su odgovorni zbog toga. Ali to ne znači da su bazične želje za autonomjom, pa i etničkom autonomijom, i za dogovorom kao principom formiranja okvira za demokratiju (novih država i entiteta) po sebi pogrešne. Pogrešno je nametanje tog okvira silom, odnosno, ratom ili većinom, za šta su odgovorne sve strane u jugoslovenskim sukobima. Greh tih politika bio je u tome da su okvire demokratije težili da obezbede ratom, planiranjem “humanih” preseljenja, etničkim čišćenjima i zločinima u njihovoj funkciji. Rat je bio posledica neiskustva sa demokratijom i njenog neprihvatanja – demokratija je sa sobom povlačila ne samo odlučivanje većinom, nego i pravo i obavezu da se dogovorom odluči o okvirima demokratije.
Nijedna nacija na ovom prostoru ne može se pohvaliti da je shvatila ove promene. Srbija se tek danas sporo odvikava od shvatanja da “tapija” na Kosovo može da drži Albance u trajnoj manjini. U Hrvatskoj, nije srpska manjina kažnjena za remećenje građanske države etnocentrizmom, već je jedan nacionalizam pobedio drugi uz pomoć velikih sila, što je Hrvatsku ostavilo u nekoj vrsti “godina mrmota”, gde je javnost zarobljena protivrečnošću u kojoj je nešto loše – nacionalizam – nagrađeno kao dobro i pobedničko. U BIH još uvek tinja rasprava da je alternativa entitetima-autonomijama građanska BIH, kao da se promena sa demokratijom u kojoj su se pojavili novi nacionalni identiteti, manjine i većine, nikad nije ni dogodila.
Problem sa osudom etnocentrizma je u tome što ovaj pogled na istoriju ne uzima u obzir da se u demokratiji ne može birati koji će identiteti zahtevati manjinska prava. Istorija demokratije na prostoru bivše Jugoslavije pokazala je da su to tzv. nacionalni ili etnički identiteti. Greška te istorije nije u tome, nego u činjenici da su ti uži nacionalni identiteti pomislili da ih većina na nekom prostoru ovlašćuje da sa manjinama rade šta ih je volja – da su te nacionalne države, nacionalne u smislu parola “Srbija Srbima” ili “Hrvatska Hrvatima”. U stvari, takozvane “nacije” samo su većine koje su dobile jedan prostor i zaduženje da na tom prostoru čuvaju pravni poredak i prava svih, ništa ni više ni manje od toga.
U slučaju Srbije, a respektivno i u ostalim slučajevima, prava nacija nisu “Srbi”, nego “građani Srbije”.
